Гаврило Принцип убија аустро-угарског пријестолонасљедника Фрању Фердинанда и његову жену Софију.
Основну улогу у атентату ће одиграти тајна српска терористичка организација Црна рука која је службено основана 10. липња 1910. године иако су њени чланови већ раније били укључени у терористичке операције и политичка убојства као на примјер убојство српског краља Александра Обреновића. Главни заповједник Црне Руке је био уједно и главни заповједник Српске војне обавјештајне службе пуковник Драгутин Димитријевић Апис. На подручју Босне Црна рука је контролирала организацију Млада Босна чији чланови ће извршити атентат.
Планови за убојство Фрање Фердинанда почели су се стварати тек пошто се тајним каналима у Српској обавјештајној служби на челу са Д.Д. Аписом сазнало да аустро-угарски пријестолонасљедник долази у Сарајево да надгледа војне вјежбе. Активностима на граници, пребацивању тројице младића са оружјем у Босну био је обавијештен српски премијер Никола Пашић који је наводно српском амбасадору у Монархији наредио да вијести пренесе државном врху међутим, он је то пренио превише дискретно, говорећи да су вјежбе и показивање моћи на српски вјерски празник можда превише провокативни. У самом атентату судјеловало је седам особа распоређених по маршрути од поља гдје су се одржавале вјежбе до Градске вијећнице:
Мехмед Мехмедбашић
Васа Чубриловић
Недељко Чабриновић је бацио бомбу на поворку, али је пријестолонасљедник одгурнуо бомбу са крова и она је пала на сљедећи аутомобил у колони.
Цветко Поповић
Данило Илић
Трифко Грабеж
Гаврило Принцип: као и остали атентатори низ улицу су чули експлозију бомбе и напустили своја мјеста. Необичним сплетом случајности, надвојводин аутомобил је у тренутку прошао поред Гаврила Принципа који је искористио прилику и потегао револвер. Првим хицем је погодио надвојводу а другим, намијењеним Оскару Поћореку, војвоткињу Софију. Он, као и остали атентатори су ухваћени и суђено им је од 12. до 28. листопада 1914. године. Аустро-Угарска монархија је одмах по доспијећу вијести о атентату оптужила Србију и њену владу за организирање преврата ван своје територије, затим провела само формалну истрагу. Вијест о убојству је била као поручена за Аустро-Угарску која је само тражила повод да зарати са Србијом, увјерена да ће је покорити и уништити једним ударцем. Намјере Аустро-Угарске најбоље се виде у ултиматуму упућеном Србији.
